Obrazovanje

Đurđevdan - Sveti velikomučenik Georgije ubiva aždahu Sveti Đorđe je rođen u bogatoj i čestitoj hrišćanskoj porodici, krajem trećeg veka nove ere. Živeli su u Kapadokiji, sve dok otac svetog Đorđa nije postradao za Hrista. Đorđe je bio sasvim mali kad je ostao bez oca. Da bi izbegla progone hrišćana, njegova majka se preselila u Palestinu, odakle je bila rodom. Tako je Đorđe rastao u zemlji gde je Hristos živeo i propovedao. Uz dobru i pobožnu majku, izrastao je u pravog hrišćanina, čije srce nije bilo ni hladno ni mlačno, već je plamtelo ognjenom ljubavlju prema Hristu. Stupio je u vojsku. Đorđe je bio izvanredno lep, visok i stasit, a odlikovala ga je plemenitost, poštenje i hrabrost, pa je već u dvadesetoj godini stigao do časti tribuna i „Kao takav beše na službi pri caru Dioklecijanu (ep. Nikolaj)." Kad je car Dioklecijan, koji se sve vreme svoje vladavine borio protiv hrišćana i užasno ih progonio i ubijao, otpočeo još jedan od svojih krvavih pohoda na hrišćane, Đorđe je došao pred cara i javno, pred carem i svima ostalima, rekao je da je on hrišćanin. Car je bio van sebe od besa i odmah je naredio da Đorđa bace u tamnicu. Naredio je da ga stave na najstrašnije muke, koja samo um pomračen Satanom, može da smisli. Đorđe je sve podnosio i neprestano se molio Bogu, koji ga je odmah isceljivao. Ovakva vera i očigledna Božja blagodat, preobratila je mnoge Dioklecijanove vojnike, ali i Đorđeve mučitelje u hrišćane. Oni su poverovali u Hrista, i javno ispovedili svoju veru, znajući da će ih Dioklecijan pogubiti. Najveći udarac za cara Dioklecijana je bio kad je i njegova žena, carica Aleksandra, postala hrišćanka. Tada je car naredio da se njoj, glavnom žrecu (žrec je neznabožački sveštenik), koji je takođe primio hrišćanstvo kao i mnogim drugima odrubi glava. I svetog Đorđa je poslao na gubilište, kad je video da užasna i najopakija mučenja nisu nikog zaplašila, već su postigla suprotan cilj: preobratila neverujuće, a verujuće još više učvrstila u veri Hristovoj. Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikonii predstavlja mnogobožačku silu koja je "proždirala" brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac "neznaboštvu". Pod pobedom koju je sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama carica Aleksandra, žena cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.  Đurđevdan je hrišćanski praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starom kalendaru), čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Đurđevdan je praznik sa jako puno narodnih običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju. Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo.  Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto nekog starog srpskog božanstva plodnosti i njegovog praznika. Joakim i Ana Sveti pravednici Joakim i Ana su bili roditelji Bogorodice Marije. Sveti Joakim je bio potomak cara Davida, a Ana prvosveštenika Arona. Ana je bila najmlađa Matanova kći i, kada je odrasla, udala se za Joakima u Nazaretu. Oni su živeli pobožno i često su odlazili u Jerusalemski hram na molitvu.Pedeset godina živeli su u braku. Po tadašnjem shvatanju i verovanju, oni koji nisu imali decu bili su veliki grešnici, pa im je Bog zbog toga uskratio decu. Tako i drugi koji su imali decu, smatrali su Joakima i Anu nedostojnima. Ipak oni nisu gubili nadu i veru u Boga. Danonoćno su se molili da ih Bog obraduje i da na njima učini čudo kao nekada na Avramu i Sari, Zahariju i Jelisaveti i da im podari jedno dete za utehu u starosti. Posle određenog vremena Ana rodi kćerku i dade joj ime Marija. Sveti Joakim bio je sin Varpafira, od kolena Judinog i potomak cara Davida, a Ana, kći sveštenika Matana iz kolena Levijeva, iz kojeg je i prvosveštenik Aron. Sveštenik Matan imao je tri kćeri: Mariju, Soviju i Anu. Marija se udala u Vitlejem i rodila Salomiju, Sovija se takođe udala u Vitlejem i rodila Jelisavetu majku svetog Jovana Krstitelja, a Ana se udala u Nazaret za Joakima. Bili su vrlo imućni, ali skromni i tihi ljudi koji su mnogo davali siromasima i hramu. Pod starost otišli su zajedno u Jerusalim u hram da prinesu žrtvu Bogu i tada ih je ukorio prvosveštenik Isahar rečima upućenim Joakimu: "Nisi dostojan da se iz tvojih ruku primi dar jer si bezdetan". Stari ljudi su se mnogo ražalostili zbog ovih reči i opet se dadoše na molitvu Bogu da i njima učini čudo kao nekada Avramu i Sari, i podari im jedno dete za utehu u starosti. Bog im je poslao anđela nebeskog da im objavi rođenje "kćeri preblagoslovene kojom će se blagosloviti svi narodi na zemlji i kroz koju će doći spasenje svetu". I zaista kroz devet meseci, Ana je donela na svet Svetu Devu Mariju, majku Isusa Hrista. Joakim je poživeo 80, a Ana 79 godina. Sveti Stefan Dečanski Stefan Uroš III Dečanski Nemanjić je rođen oko 1276, a umro u Zvecanu 1331.godine. Bio je kralj Srbije iz porodice Nemanjića, sin kralja Milutina i otac Dušana Silnog. On je nastavio širenje Srbije na račun Vizantije i stvorio od nje najmoćniju silu na Balkanskom poluostrvu, pobedom kod Velbužda 1330. godine. Srpska pravoslavna crkva ga je kanonizovala kao Svetog Kralja, a njegova zadužbina je manastir Visoki Dečani, ispod Prokletija kod Peći. Stefan je rođen iz braka Milutina i Ane, ćerke bugarskog cara kumanskog porekla Georgije Tertera. Godina rođenja nam nije poznata, ali morao je biti rođen posle 1284. godine, jer se tada njegov otac, oteravši svoju predhodnu ženu Elizabetu, oženio po treći put, Anom. Po nekim istorijskim izvorima kralj Stefan Dečanski je rođen oko 1274/76 i majka mu je bila Jelena Duka, cerka Jovana i Duke upravitelja Tesalije i prva žena kralja Milutina. Sveti Stefan velikomučenik i arhiđakon Sveti Stefan (nazvan Prvomučenik) je bio arhiđakon i blizak rođak apostola Pavla. Kaže se arhiđakon jer je bio prvi od sedam đakona koje su sveti apostoli - učenici, Hristovi - rukopoložili i postavili na službu oko pomaganja siromašnih i ubogih u Jerusalimu i okolini. Sveti Stefan je bio Jevrejin koji je živeo u grčkim oblastima tadašnjeg velikog carstva. Naša, Srpska pravoslavna crkva, slavi ga drugog dana po Božiću, to jest 9. januara po gregorijanskom kalendaru. Ova slava, u narodu se, još, zove Stefandan i, u stvari je, treći dan Božića. Stradanje svetog Stefana, zbilo se godinu dana posle silaska Duha Svetog na apostole, odnosno iste godine kad se Gospod Isus Hristos vazneo (uzdigao, vinuo) na nebo. Koliko je veliko i snažno njegovo ime, vidi se i po tom što je Sveti Stefan prvi hrišćanin koji je stradao za Gospoda i zato se - s punim pravom, dosledno tom - naziva, još, i Prvomučenikom. A koliko je bilo njegovo veliko stradanje i mučeništvo, može se pročitati u Novom zavetu. Kao i drugi svetitelji, i Sveti Stefan je činio mnoga čudesa, a pomagao je, mnogo, ljudima u nevolji, što je sve opisano u Svetom pismu. To je razjarilo sve njegove sudije te Arhiđakona Stefana izvedoše iz grada i ubiše kamenujući ga. Među prisutnim mučiteljima koji su ga kažnjavali, bio je i Stefanov blizak rođak Savle koji je kasnije, iskreno se pokajavši, spoznao istinu o Gospodu Isusu Hristu, primio njegovo učenje i sveto krštenje i ostatak prolaznog zemaljskog života proveo propovedajući, baš kao i apostol Pavle, jevanđeljsku istinu - šireći božansku Hristovu reč i osnivajući crkvene zajednice. Njegove poslednje reči su bile:    „Gospode, ne uračunaj im greh ovaj!" Mošti svetog prvomučenika Stefana su pronađene blizu Jerusalima 415. godine.